INFO: 061/29-09-426
Sve fotografije, slike i materijali sadrzani na ovom vebsajtu zasticeni su medunarodnim autorskim pravom i ne smeju se reprodukovati, distribuirati niti slati postom bez pismene dozvole vlasnika prava. www.brojanica-shop.com je i vlasnik i autor svih materijala koji se nalaze na ovom vebsajtu (izuzev materijala gostiju na sajtu).
Za sadasnji izgled sajta zasluzan
Batocanin Nemanja.
(1986-2009)
Internet Prodavnica "Brojanica-shop"
INTERNET PRODAVNICA BROJANICA-SHOP
BROJANICE, OGRLICE, KRSTICI, PRIVESCI, NARUKVICE, MINDJUSE, MATERIJAL ZA IZRADU BROJANICA, DUBOREZ, PROIZVODI OD DRVETA, ZASTAVE...
©Copyright 2011 Brojanica-Shop™
Batocanin Nemanja.
(1986-2009)
Internet Prodavnica "Brojanica-shop"
INTERNET PRODAVNICA BROJANICA-SHOP
BROJANICE, OGRLICE, KRSTICI, PRIVESCI, NARUKVICE, MINDJUSE, MATERIJAL ZA IZRADU BROJANICA, DUBOREZ, PROIZVODI OD DRVETA, ZASTAVE...
©Copyright 2011 Brojanica-Shop™
Pre svega, izradena je od kanapa, vune - koja nas podseca, da smo ovce Dobrog Pastira, koji je i sam radi nas postao kao ovca odvedena na klanje, Jagnje, koje oduzima grehe sveta. Upucuje nas i na zajedništvo sa Dobrim Pastirom u traženju zalutale ovce i molitvi za nju.
Svaki cvoric cini 7 upletenih krstica, što predstavlja 7 darova Duha Svetoga i 7 sakramenata – svetih tajni.
Za izradu cvorica, obicno se koristi kanap i dodatke u bojama koje se vide na ikonama:
Zlatna - ne vrši funkciju boje, nego samog svetla. Druge boje žive zahvaljujuci svetlu, no zlato je samo zracenje, sjaj. Zbog toga zlato vrši vrlo važnu ulogu u ikonografiji, kao simbol svetla Božijega, samoga neba – kraljevstva svetla, u kojem nikad nema noci. Zlato je dakle simbol svetosti, klanjanja, besmrtnosti, slave Božije.
Srebrna – slicno kao zlatna, podseca na Kraljestvo Božije, koje možemo gledati vec ovde na zemlji preko vere, no ipak još uvek iz perspektive ovog sveta. Tu stvarnost cemo gledati jasno, u potpunosti u nebu, bez vela vere – no to izražava zlatna boja. Srebro je simbol cistoce, vernosti i srece.
Ljubicasta – obuhvata vrlo široku paletu boja. Pocevši od intenzivno plave (purpura Han) kroz biskupsko ljubicastu i boju šljive, sve do bordo (tirski purpur, anticki). Purpur, koji se koristio u anticko doba i cija je priprema vrlo zahtevna i skupa, po svom znacenju je ulazio u religijsku oblast, i izražavao konsekraciju (posvecenje). Ovo je dakle boja kraljeva i sveštenika.
Crvena - boja rasplamtelosti, žara, aktivnosti. U hebrejskoj terminologiji crvena boja povezana je sa krvlju, a krv sa životom. U hrišcanskoj kulturi, ova boja dobila je još jedno znacenje, postala posvecena koroz Hristovu krv. Makar jedan deo odela mucenika, uvek je crven. Crvena boja oznacava život, krv, lepotu i cistocu.
Bela - ima 2 suprotna znacenja. Sa jedne strane oznacava slavu i moc Božiju – sa druge opet ništavilo, prolaznost zemaljske stvarnosti. Belom bojom su obeleženi svi koje pronice Božije svetlo, andeli. To je boja, koja oznacava nevinost, jer Bog je obecao, da naši gresi postanu beli kao sneg, „bice belji od snega” (Iz 1,18). Pomocu bele boje predstavlja se Božanstvenost, cistoca i nevinost.
Plava - oznacava nebo i isto tako duhovnost i misticizam. Ova boja ima neko tajanstveno svojstvo, to je boja transcendencije u odnosu na sve, šta je zemaljsko i osetilno. Medu svim bojama, zracenje plave boje oseca se najmanje i najviše je duhovno, daje doživljaj dubine i mira, stvara klimu nerealnosti. U Starom Zavetu odelo plave boje nosio je najveci sveštenik, onaj koji je pozvan da neposredno komunicira sa Bogom. U ikonografiji plavu odecu ima Hrist Pantokrator, Marija, i poneki put mogu je imati i apostoli, a oznacava misteriji Božijega života.
Zelena – oznacava život, vecitu mladost, plodnost, unutrašnje bogatstvo. U svojim nijansama izmedu žute i plave cesto se koristi u predstavljanju osoba kroz ikonu, npr. odela mucenika mogu biti i zelena (ne moraju biti samo crvena), jer ovo još jace podcrtava njihovu žrtvu procvetale maladosti. U zeleno su takode obuceni proroci i kraljevi. Proroci – jer donose blagu vest nade, kraljevi – to su oni koji obezbeduju dostojan covekov život na ovome svetu.
Braon - je simbol zemlje, materije, siromaštva. Ova boja može pratiti monahe i askete: u tom slucaju oznacava siromaštvo i odreknuce od radosti zemaljskog života.
Crna – je potpuna neprisutnost svetla. Pomocu ove boje na ikonama se oslikavaju osudenici na pakao. Pogotovo u ikonama Strašnog Suda: ti ljudi su izgubili sve što može biti život, postali su tamni. U ovoj boji predstavljaju se i grobovi mraka, smrti. I pecina Hristovog rodenja je crna: zato što je Hrist došao prosvetliti one koji žive u tami. Ovaj mrak pecine oznacava isto, da ce Isus morati da prode kroz tame smrti, da bi nam dao život. U crnom su predstavljani i neki monasi, to je simbol izuzetne askeze, tako velike, da se slobodno može govoriti o njihovoj smrti za ovaj svet.
Drveni dodaci nas podsecaju na drvo – drvo života u raju i drvo krsta, koje nam vraca raj, koji smo izgubili zbog greha.
Zatvoren krug oznacava neprekidnu, vecitu molitvu. Mesto spajanja podseca na Hrista, koji je pocetak i svršetak – alfa i omega.
Znacajan simbol su rese, sa kojima završava krst krunice. Po starim predanjima istocnih monaha, one oznacavaju Božije milosrde (milosrdnu ruku Božiju), koje izlazi iz krsta. Monasi su se pitali: „Koliko vredi jedna izgubljena ovca?” i odgovarali hvatajuci se za rese: „Vredi cele krvi Isusove, koja je za nju bila izlivena”. Zato se u istocnoj tradicji ove rese cesto nazivaju „milosrde“.
Simbolika ovih resa je duboko ukorenjena u Bibliji.
Np. u jevandelju po sv. Luki citamo (Lk 8,43-48):
„I beše neka žena bolesna od tecenja krvi dvanaest godina, koja je sve svoje imanje potrošila na lekare i nijedan je nije mogao izleciti; i pristupivši ostrag dotace se skuta haljine njegove, i odmah stade tecenje krvi njene. I rece Isus: «Ko je to što me se dotace?» A kada svi odricahu, rece Petar i koji behu sa njim: «Nastavnice! Narod te opkolio i gura te, a ti govoriš: „Ko je to što me se dotace?“» A Isus rece: «Neko me se dotace, jer ja osetih silu koja izide iz mene.» A kad vide žena da se nije sakrila, pristupi drhteci, i pade pred njim, i kaza mu pred svim narodom zašto ga se dotace i kako odmah ozdravi. A on joj rece: «Ne boj se, kceri, vera tvoja spasla te je; idi u miru.!»“ (uspor. takode: Mk 5,25-34; Mt 9,20-22 i Mk 6,56; Mt 14,36; Mt 23,5)
Dakle ova žena nije dotakla baš Njega, kako sugeriše nastavak teksta, dotakla se skuta Njegove haljine, u stvari resa na skutu haljne, koje je morao nositi svaki Jevrej, a koje na hebrejskom se zovu cicit.
Neprecizan prevod ovog retka, može se tumaciti time da su jevandelja pisana na grckom i da se koristila rec „kraspedon”, što znaci kraj, rub, ivica, skut ili rese.
Zbog toga mnogi prevodioci grckog teksta, Mt 9, 20 - „tou kraspediou tou hemantiou autou” (Kai. ivdou. gunh. ai`morroou/sa dw,deka e;th proselqou/sa o;pisqen h[yato tou/ kraspe,dou tou/ i`mati,ou auvtou/\), reci „rese haljine”, dakle cicit, interpretiraju kao „skut haljine”.
Overese (cicit), o kojima govori jevandelje, pored molitve Šema, stavljanja filakterija (hebr. tefilin) izakucavanja mezuze na dovratak kuce, su najvažniji elemenat hebrejske tradicije. Cicit se pricvršcivalo za uglove ogrtaca (sada se cicit pricvršcuje do molitvenogšala <talit>, s time da šal samo vrši ulogu "baze" za cicit).
Najvažnije su ipak jedne od resa (najduže), u jednom od cetiri ugla ogrtaca. Na tim se resama vežu cvorici. I ovde se upravo vide zajednicke karakteristike uzlane krunice sa resama.
Šta su dakle cicit i zašto su tako važne?
U Starom Zavetu imamo dva najvažnija odlomka vezana za naredbu nošenja cicit-a na odelu.
Peta knjiga Mojsijeva – Pnz 22,12: „Nacini sebi rese (cicit) na cetiri kraja od haljine koju oblaciš.”
Cetvrta knjiga Mojsijeva - Br 15,37-41: „ Još rece Gospod Mojsiju: «Reci sinovima Izrailjevim i kaži im, neka udaraju rese po skutovima od haljina svojih od kolena do kolena, i nad rese neka mecu vrpcu plavu. I imacete rese zato da se gledajuci ih opominjete svih zapovesti Gospodnjih i tvorite ih, i da se ne zanosite za srcem svojim i za ocima svojima, za kojima cinite preljubu, nego da pamtite i tvorite sve zapovesti moje, i budete sveti Bogu svome. Ja sam Gospod Bog vaš, koji sam vas izveo iz zemlje egipatske, da vam budem Bog. Ja sam Gospod Bog vaš.»“
Po obicaju, za vreme poslednjeg dela jutarnje molitve Šema, u kojoj se govori o zapovesti cicit-a, oci se dotaknu tri puta resama i ljube se. To oznacava, da taj koji moli, dira i ljubi Božije zapovesti. On ne ljubi rese – on ljubi Božije zapovesti.
[1]Halaha kaže da nošenje cicit-a vredi toliko, kao i vršenje svih ostalih zapovesti zajedno. Spašava coveka od greha, cini ga dostojnim primanja Šehine (Božije Prisutnosti) i brani od lošeg uroka i demona. Njene niti vežu coveka s Bogom, a odelo okruženo resama daje garanciju da se ima isto, cisto duhovno odelo za oblacenje duše posle smrti. Pokojnog sahranjuju u talitu, ali sa odsecenim resama na jednom kraju, što treba da podseca, da umrli nisu više u stanju da vrše zapovesti.
Cicitpodseca ove koji je nose i one koji je gledaju na Božije zapovesti, da vrše sve zapovesti Tore.
„Naredio nam je da je nosimo, da bi nam kroz to pomagao da budemo verni Njegovim zapovestima, od kojih se po prirodi sami udaljavamo.”
"Pogledacete ih i setite se svih zapovesti Hašem"
Oci i srce zavode coveka - ova misao je jedna od temeljnih teza judaizma, zato zapovest o nošenju cicit-a treba da pomogne Jevrejima da se secaju svih ostalih zapovesti, jer vera u Boga ostvaruje se u covecijim delima, a dela se cesto pokoravaju impulsima ociju i srca. "Oko vidi, srce žudi" kako govore rabini i savetuju da se ne sledi srce i vid, jer to ugrožava veru. Srce (u tom kontekstu oznacava instinkte, no takode površnu afektivnost ili cak pravo sažaljenje) - promenljivo, razocaravajuce, osetljivo na prolazna razpoloženja, sklono da se s njim lako manipuliše – ono ne treba da vodi coveka, vec razumne zapovesti Tore.
Svaki Jevrej, po tome šta kaže Halaha, treba da se pobrine, da talit s cicit–om bude što lepši. Sve micve (zakoni) treba da se vrše na najlepši moguci nacin (behidur).
Ovo je tumacenje: da bi pred Njim bio ukrašen micvama.
U hebrejskom jeziku, rec koja se nalazi u gore citiranom odlomku (Br 15,38) i prevodi kao rese, je: kanaf(ili kanpe), koja isto tako može da se prevede kao „krila” (np.: pticija krila) i tako korištena, kao krila, pojavljuje se u Bibliji 76. puta. Zbog toga se dogada da ove cicit na talitu (molitvenom šalu) zovu jednostavno krilima.
U knjizi proroka [2]Malahije (4,2), citamo sledeci nagoveštaj:
„A vama, koji se bojite imena moga, granuce sunce pravde, i zdravlje ce biti na zracima (kanaf) njegovim, i izlazicete i skakacete kao teoci od jasala.»
U biblijska vremena smatralo se, da baš Mesija (sunce pravde), kada se objavi u Izraelu, dode s mocu iscelivanja u njegovim cicit/resama/krilima.
Upravo u ovom odlomku iz Malahije vidimo ovu rec kanaf, koja se pogrešno prevodi kao „krila” (ili još gore zbog sunca „zraci”). U Bibliji i u biblijskom i rabinskom Judaizmu ova rec, kada je povezana s osobom ili odelom uvek oznacava cicit dakle rese.
Ova žena iz jevandelja verovala je u taj prorocki nagoveštaj i pomislila, da ukoliko je Isus taj Mesija, obecani od Mojsija i proroka, onda je dovoljno da se dotakne Njegovih cicit, i bice ozdravljena.
No ipak, po jevrejskom zakonu ova je žena, zbog njene bolesti, bila necista (vidi Treca knjiga Mojsijeva - Lev 15,25-27). Dirajuci Isusa ona bi Ga stavila u opasnost obrednog onecišcenja (Hag 2,11-13).
I zbog toga Luka piše, da je došla kod Isusa «ostrag». Uradila je ovako, jer se plašila da Ga onecisti. Zato isto nije žurila sa odgovorom na Isusovo pitanje „Ko je to što me se dotace?“ (usp. Mk 5,29-33). Žena se plašila prekršiti zakon, no ipak je vera, naslonjena na prorocanstvo, terala da riskira.
U cicit-u, po jevrejskoj tradiciji, sažet je bio ceo Zakon. Kada su farizeji i pismoznanci pitali Isusa šta je najvažnije u Zakonu, On je odgovorio: «Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim. Ovo je prva i najveca zapovest. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. O ovima dvema zapovestima visi sav Zakon i Proroci.» (Mt 22,37-40)
Zbog toga, za nas hrišcane cicit dobija dublje znacenje: sav Zakon je ljubav i milosrde.
Dakle, cicit/rese na kraju krstica krunice su sažetak radosne vesti (Bog potpuno i iznad svega voli coveka).
Mnogi istocni oci crkve govore, da je nošenje krunice sa sobom, vrlo korisno. Podseca nas na molitvu, na Boga i na to, da nikada ne treba da se sumnja u Njegovu ljubav, jer On je dao za nas svoj život i prema nama je veoma milosrdan.
Istocni oci crkve podcrtavaju isto, da krunica nije znak neke izuzetne duhovnosti, vrhunca misticizma, ljubavi, ustrajne molitve. Baš obrnuto – to je iskljucivo znak ispovedi: smiluj se meni grešniku („moli za nas grešnike”). To je prihvatanje svoga mesta i secanje na svoj greh. U toj molitvi nedostaje napetosti: „grešan sam – treba da budem svetac” koja bi izazivala potištenost, no ona više ispunjava mirom, zbog prihvatanja svoje situacije pred Bogom (poniznost je baš prihvatanje, da sam slab i uvek sklon grehu (Prva knjiga Mojsijeva - Post 8,21)) i radošcu, da je On Milosde – voli me uprkos tome, da sam grešnik. Ovakva molitva s vremenom rada zahvalnost i ljubav prema Bogu.
Istocni monasi stavljaju krunicu na ruku, nose u džepu, neki je poput oružja pripašu uz bedro, kace pored ikone i na malim kukicama u crkvi, da ih podseti na njihov greh i potrebu Božijega milosrda, a ne na duhovne vrhunce.
Neki, da bi molili neprekidno (vidi 1 Sol 5,18; Ef 6, 18; Lk 18, 1; Lk 21, 36), legnu sa njom na spavanje, da bi zaspali moleci se i da bi odmah po budenju nastavili molitvu. Kažu da s vremenom takva praksa vodi do toga da se moli cak i u snu.
Ova brojanica je rucne izrade. Pletenje zahteva mnogo rada i vremena. Ovo nam govori, da i molitva zahteva mnogo napora i pažnje i ne treba da se zbog toga obeshrabrimo. Molitva pomocu krunice je kao sam život: neki put monotona i siva i zbog toga tako efikasna.
Govori o tome i Katekizam katolicke Crkve (vidi: Deo 4, odsek 1, poglavlje 2 „Borba molitve” r. 2725 - 2745):
„Molitva je milosni dar i odlucan odgovor s naše strane. Ona uvijek podrazumijeva napor. Veliki molitelji Staroga saveza prije Krista, kao Majka Božja i sveti s Njim uce nas: molitva je boj. Protiv koga? Protiv nas samih i protiv Napasnikovih zamki, koji sve cini da covjeka odvrati od molitve, od jedinstva s njegovim Bogom. Covjek moli onako kako živi, jer i živi onako kako moli. (…) "Duhovna borba" novoga života kršcana nedjeljiva je od molitvene borbe.”
Molitva pomocu brojanica
Molitva pomocu brojanica Molitva pomocu brojanica jedan je od najstarijih nacina molitve koji su narocito negovali pravoslavni monasi. Same brojanice imaju simbolicki karakter. Obicno su crne boje i time nas upucuju da vodimo trezven i ozbiljan ivot u neprestanom pokajanju. Brojanice su ispletene od ciste ovcije vune, sto nas podseca da smo mi slovesne ovce Dobroga Pastira Gospoda Isusa Hrista koji je sam kao Jaganjac Gospodnji postradao za nas i izbavio nas od vecne smrti. Male brojanice imaju 33 cvorica. Kako se molimo pomocu brojanica? Pored molitava koje se nalaze u molitveniku i redovno se citaju u odredjeno doba dana, Crkva Hristova blagosilja svojim vernicima da sve svoje molitve mogu nadopuniti ili zameniti kratkim molitvama koje se vise puta ucestalo i sabrano ponavljaju. One nam omogucavaju i pomazu da se lakse saberemo umom na same reci molitve kako nam um nebi lutao. Kako dakle da zapocnemo molitvu? Sabravsi misli, uzmemo levom rukom kuglicu (ili krstic) brojanice drzeci je lagano izmedju palca i kaziprsta. Osenimo se znakom casnog krsta desnom rukom i tiho pocnemo odbrojavajuci svaku pojedinu molitvu jednim cvoricem. Najcesca molitva kojom se molimo "na brojanice" je tzv. ISUSOVA MOLITVA koja glasi: GOSPODE, ISUSE HRISTE, SINE BOZIJI POMILUJ ME GRESNOGA! ili u kracem obliku: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me! Isusova molitva je najvaznija molitva svakog hriscanina. Ona po crkvenim pravilima moze da zameni sve druge. Buduci osvecena samim imenom Hrista Boga, ona u nase srce nizvodi bozansku blagodat i unosi neiskazani dusevni mir kada se ucestalo ponavlja. Najveca sila ove molitve lezi u samome imenu Isusa Hrista, koje izgoni iz nasega srca svaku smetnju i nemir i unosi bozanski mir. Pored Isusove molitve uobicajeno je da se hriscani mole i Presvetoj Bogorodici i svetiteljima i to na sledeci nacin: Presveta Bogorodice, spasi me gresnoga! Sveti (ime svetitelja), moli Boga za mene gresnoga! Kada smo sami najbolje je da izaberemo neko tiho mesto i da reci molitvegovorimo saptom. Hriscani se najcesce mole stojeci pred ikonama i upaljenim kandilom, ali mogu da se mole i sedeci ili lezeci kada smo telesno iscrpljeni ili bolesni. Korisno je da se posle svake izgovorene molitve prekrstimo. Na taj nacin se nasa paznja lakse veze za reci molitve. Medjutim, molitva na brojanice moze da se praktikuje u svakoj situaciji: u autobusu, vozu, cekaonici, prilikom setnje ili cak razgovora u kome ne ucestvujemo. Apostol Pavle uci nas da se "molimo neprestano". Svakako, kada smo u drustvu ne mozemo se moliti na isti nacin kao kada smo sami. U tom slucaju ne treba privlaciti paznju nikakvim "cudnovatim" ponasanjem, bec naprosto cuteci, u sebi izgovarati molitvu prateci je neprimetno okretanjem brojanice. Ukratko, mozemo se moliti uvek i svugde,a da to niko drugi ne zna osim Boga kome se molimo i nas samih. Svako namerno privlacenje paznje drugih ljudi strano je duhu istinske molitve koju vrsimo u pokajanju i smirenju, skromno i tiho u "tajnoj odaju srca svoga". Brojanica se moze u trenucima kada je ne koristimo drzati u dzepu ili oko ruke. Ipak, nije lepo privlaciti paznju svojim brojanicama, a pogotovo igrati se njima prstima u trenucima dokolice. One sluze iskljucivo za molitvu, a ne za igru ili ukras. Prema brojanicama smo duzni da imamo dolicno postovanje. Pravoslavni molitvenik, manastir Rukumija, 2000. god.
BROJANICA
Brojanica je pomocno sredstvo pri molitvi. Na njoj se obavlja jedna od najmocnijih molitava u Pravoslavnoj crkvi. Kolevka te molitve je Sveta Gora Atoska. Zato je ova brojanica najbolji dar koji mi mozemo da pruzimo nasoj braci Srbima i nasim sestrama Srpkinjama.
Ko se ovom molitvom bude uporno i iskreno bavio bice sam sebi svedok koliko bogatstvo ona donosi nasoj dusi: mir, radost, spokojstvo, usrdje, ljubav prema bliznjima, revnost u sluzenju, bodrost na poslu, telesnu lakocu, odusevljenje u zivotu.
Ta nas molitva vodi u svim drugim vrlinama i cini nas zivot punim i plodnim.
Podobnost te molitve je u njenoj kratkoci i prostoti. A sila njena proistice iz imena Bozijeg koje se u njoj pominje. Ona glasi: GOSPODE, ISUSE HRISTE, POMILUJ ME! (zato se ona zove "Isusova molitva").
Sa tih pet reci mi izgradjujemo svoje vecno spasenje, a cinimo istovremeno srecnim i ovaj nas zivot na zemlji.
Ova se brojanica nosi na korenu leve ruke. Kad god se ima malo vremena, u pauzi na poslu, na putu za radno mesto, pre nego sto se zaspi, uzme se brojanica u desnu ruku izmedju palca i kaziprsta, i kod svakog cvora, kuglice izgovaraju se reci molitve: GOSPODE, ISUSE HRISTE, POMILUJ ME! Pri tome bi trebalo da se odloze sve druge misli. Umom treba pratiti reci ove milotve, a srcem ih saosecati. Za to vreme disati usporeno.
Preko dana i u toku rada kad god se pogleda u brojanicu, podsetiti se na molitvu i obavljati je umom.
Prvi plodovi te molitve su telesno "opustanje". Telo se rasterecuje od napetosti i umora.
Onda dolaze plodovi dusevni: prestaje nervoza (ono grizenje iznutra) i postize se dusevni mir.
Na kraju dolaze plodovi duhovni koji cine nas zivot uzvisenim, plodnim i radosnim.
Kad se brojanica vidi kod drugoga na ruci, dolazi lako do duhovnoh prijateljstva i menjaju se iskustva dotle stecena u ovoj molitvi.
Molitva pomocu brojanica Molitva pomocu brojanica jedan je od najstarijih nacina molitve koji su narocito negovali pravoslavni monasi. Same brojanice imaju simbolicki karakter. Obicno su crne boje i time nas upucuju da vodimo trezven i ozbiljan ivot u neprestanom pokajanju. Brojanice su ispletene od ciste ovcije vune, sto nas podseca da smo mi slovesne ovce Dobroga Pastira Gospoda Isusa Hrista koji je sam kao Jaganjac Gospodnji postradao za nas i izbavio nas od vecne smrti. Male brojanice imaju 33 cvorica. Kako se molimo pomocu brojanica? Pored molitava koje se nalaze u molitveniku i redovno se citaju u odredjeno doba dana, Crkva Hristova blagosilja svojim vernicima da sve svoje molitve mogu nadopuniti ili zameniti kratkim molitvama koje se vise puta ucestalo i sabrano ponavljaju. One nam omogucavaju i pomazu da se lakse saberemo umom na same reci molitve kako nam um nebi lutao. Kako dakle da zapocnemo molitvu? Sabravsi misli, uzmemo levom rukom kuglicu (ili krstic) brojanice drzeci je lagano izmedju palca i kaziprsta. Osenimo se znakom casnog krsta desnom rukom i tiho pocnemo odbrojavajuci svaku pojedinu molitvu jednim cvoricem. Najcesca molitva kojom se molimo "na brojanice" je tzv. ISUSOVA MOLITVA koja glasi: GOSPODE, ISUSE HRISTE, SINE BOZIJI POMILUJ ME GRESNOGA! ili u kracem obliku: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me! Isusova molitva je najvaznija molitva svakog hriscanina. Ona po crkvenim pravilima moze da zameni sve druge. Buduci osvecena samim imenom Hrista Boga, ona u nase srce nizvodi bozansku blagodat i unosi neiskazani dusevni mir kada se ucestalo ponavlja. Najveca sila ove molitve lezi u samome imenu Isusa Hrista, koje izgoni iz nasega srca svaku smetnju i nemir i unosi bozanski mir. Pored Isusove molitve uobicajeno je da se hriscani mole i Presvetoj Bogorodici i svetiteljima i to na sledeci nacin: Presveta Bogorodice, spasi me gresnoga! Sveti (ime svetitelja), moli Boga za mene gresnoga! Kada smo sami najbolje je da izaberemo neko tiho mesto i da reci molitvegovorimo saptom. Hriscani se najcesce mole stojeci pred ikonama i upaljenim kandilom, ali mogu da se mole i sedeci ili lezeci kada smo telesno iscrpljeni ili bolesni. Korisno je da se posle svake izgovorene molitve prekrstimo. Na taj nacin se nasa paznja lakse veze za reci molitve. Medjutim, molitva na brojanice moze da se praktikuje u svakoj situaciji: u autobusu, vozu, cekaonici, prilikom setnje ili cak razgovora u kome ne ucestvujemo. Apostol Pavle uci nas da se "molimo neprestano". Svakako, kada smo u drustvu ne mozemo se moliti na isti nacin kao kada smo sami. U tom slucaju ne treba privlaciti paznju nikakvim "cudnovatim" ponasanjem, bec naprosto cuteci, u sebi izgovarati molitvu prateci je neprimetno okretanjem brojanice. Ukratko, mozemo se moliti uvek i svugde,a da to niko drugi ne zna osim Boga kome se molimo i nas samih. Svako namerno privlacenje paznje drugih ljudi strano je duhu istinske molitve koju vrsimo u pokajanju i smirenju, skromno i tiho u "tajnoj odaju srca svoga". Brojanica se moze u trenucima kada je ne koristimo drzati u dzepu ili oko ruke. Ipak, nije lepo privlaciti paznju svojim brojanicama, a pogotovo igrati se njima prstima u trenucima dokolice. One sluze iskljucivo za molitvu, a ne za igru ili ukras. Prema brojanicama smo duzni da imamo dolicno postovanje. Pravoslavni molitvenik, manastir Rukumija, 2000. god.
BROJANICA
Brojanica je pomocno sredstvo pri molitvi. Na njoj se obavlja jedna od najmocnijih molitava u Pravoslavnoj crkvi. Kolevka te molitve je Sveta Gora Atoska. Zato je ova brojanica najbolji dar koji mi mozemo da pruzimo nasoj braci Srbima i nasim sestrama Srpkinjama.
Ko se ovom molitvom bude uporno i iskreno bavio bice sam sebi svedok koliko bogatstvo ona donosi nasoj dusi: mir, radost, spokojstvo, usrdje, ljubav prema bliznjima, revnost u sluzenju, bodrost na poslu, telesnu lakocu, odusevljenje u zivotu.
Ta nas molitva vodi u svim drugim vrlinama i cini nas zivot punim i plodnim.
Podobnost te molitve je u njenoj kratkoci i prostoti. A sila njena proistice iz imena Bozijeg koje se u njoj pominje. Ona glasi: GOSPODE, ISUSE HRISTE, POMILUJ ME! (zato se ona zove "Isusova molitva").
Sa tih pet reci mi izgradjujemo svoje vecno spasenje, a cinimo istovremeno srecnim i ovaj nas zivot na zemlji.
Ova se brojanica nosi na korenu leve ruke. Kad god se ima malo vremena, u pauzi na poslu, na putu za radno mesto, pre nego sto se zaspi, uzme se brojanica u desnu ruku izmedju palca i kaziprsta, i kod svakog cvora, kuglice izgovaraju se reci molitve: GOSPODE, ISUSE HRISTE, POMILUJ ME! Pri tome bi trebalo da se odloze sve druge misli. Umom treba pratiti reci ove milotve, a srcem ih saosecati. Za to vreme disati usporeno.
Preko dana i u toku rada kad god se pogleda u brojanicu, podsetiti se na molitvu i obavljati je umom.
Prvi plodovi te molitve su telesno "opustanje". Telo se rasterecuje od napetosti i umora.
Onda dolaze plodovi dusevni: prestaje nervoza (ono grizenje iznutra) i postize se dusevni mir.
Na kraju dolaze plodovi duhovni koji cine nas zivot uzvisenim, plodnim i radosnim.
Kad se brojanica vidi kod drugoga na ruci, dolazi lako do duhovnoh prijateljstva i menjaju se iskustva dotle stecena u ovoj molitvi.
Naše Brojanice su osveštane.